Ni­ko ni od naj­sta­ri­jih Ce­ti­nja­na ne zna, ili sa­mo na­ga­đa, za­što je, po ko­jem Bog­da­nu, jed­no na­se­lje na sjeverozapadu gra­da do­bi­lo ime Bog­da­nov kraj. Svi, ne sa­mo na Ce­ti­nju, me­đu­tim, zna­ju da je tu ne­ka­da bi­la jed­na od naj­ču­ve­ni­jih tam­ni­ca, ne sa­mo u Cr­noj Go­ri i ne sa­mo na pro­sto­ri­ma ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je.
Od te su­mor­ne „ku­će opla­ka­ne”, iz ko­je odav­no ne do­pi­ru ja­u­ci utam­ni­če­nih, osta­la je sa­mo sa­bla­sna ru­i­na i sve ble­đa sjećanja na ve­li­ko­mu­če­ni­ke ko­ji su pro­šli kroz ovaj ka­za­mat, a mno­gi od njih ni­kad vi­še nijesu vidjeli svo­ju ku­ću – osta­li su za­u­vi­jek na gu­bi­li­šti­ma u Ce­ti­nju i oko Ce­ti­nja, ili im se trag za­meo u zlo­gla­snim tam­ni­ca­ma i lo­go­ri­ma smr­ti u ko­je su odav­de spro­vo­đe­ni, od Nađ­me­đe­ra i Bol­do­ga­so­na u Pr­vom svjet­skom ra­tu, do be­o­grad­ske Glav­nja­če, Ba­ra, Klo­sa, Ba­ri­ja i nje­mač­kih lo­go­ra – stra­ti­šta u Dru­gom svjet­skom ra­tu, pa do Ko­to­ra, Ma­mu­le, Gr­gu­ra i Go­log oto­ka, mu­či­li­šta ko­ja su otvo­re­na i for­mi­ra­na 1948. go­di­ne za pri­sta­li­ce Re­zo­lu­ci­je In­for­mbi­roa, od­no­sno Sta­lji­na i ta­da­šnje po­li­ti­ke So­vjet­skog Sa­ve­za pre­ma Ju­go­sla­vi­ji.
Ime, to­po­nim Bog­da­nov kraj, ko­li­ko je do­sad utvr­đe­no, pr­vi put se spo­mi­nje 1638. go­di­ne u po­zna­tom Lje­to­pi­su Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra. Ne­ma, me­đu­tim, po­da­ta­ka po ko­jem je Bog­da­nu do­bio ime, a taj po­da­tak ni­je sa­ču­van čak ni u na­rod­nom pre­da­nju. Na Ce­ti­nju je do­sta uvri­je­že­no vje­ro­va­nje da bi to mo­gao bi­ti ne­ki pra­sta­nov­nik Ce­ti­nja, ne­ko ko se me­đu pr­vi­ma, kra­jem pet­na­e­stog vi­je­ka, stal­no na­sta­nio na ovom ne­ka­da­šnjem pod­lov­ćen­skom ka­tu­ni­štu.
– U sva­kom slu­ča­ju, si­gur­no je da ni ovo na­se­lje, a ti­me ni ce­tinj­ski za­tvor ni­je­su, ka­ko ne­ki spe­ku­li­šu, do­bi­li ime po Bog­da­nu Me­me­do­vi­ću, ro­dom iz Drob­nja­ka, ple­men­skom ka­pe­ta­nu i jed­nom od pr­vih cr­no­gor­skih prav­ni­ka, ko­ji se ubio na Ce­ti­nju 1892, se­dam­na­est go­di­ne pri­je ne­go što je sa­gra­đen i otvo­ren za­tvor Bog­da­nov kraj – sma­tra Dra­gan Šo­fra­nac, sa­rad­nik u Dr­žav­nom ar­hi­vu na Ce­ti­nju.
Za­tvor Bog­da­nov kraj je sa­gra­đen i otvo­ren 1909. go­di­ne po na­re­đe­nju knja­za Ni­ko­le i u nje­mu će od ta­da tam­no­va­ti ubi­ce i te­ški kri­mi­nal­ci i pre­stup­ni­ci, a na­ro­či­to knja­že­vi ne­is­to­mi­šlje­ni­ci i po­li­tič­ki pro­tiv­ni­ci. To mu­či­li­šte će po­tom slu­ži­ti austro­u­gar­skom oku­pa­to­ru to­kom Pr­vog svjet­skog ra­ta kao sa­bir­ni cen­tar iz ko­jeg su utam­ni­če­ni spro­vo­đe­ni u lo­go­re i mu­či­li­šta ši­rom Evro­pe.
Za­tvor ni­je za­tvo­ren ni­ti ostao bez „sta­nov­ni­ka” ni u pe­ri­o­du iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta, a po­seb­no će do­bro do­ći ita­li­jan­skom i nje­mač­kim oku­pa­to­ri­ma to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta. U tom de­ve­tom kru­gu pa­kla tam­no­va­li su ne­bro­je­ni ro­do­lju­bi i oni ko­ji se ni­je­su mi­ri­li sa oku­pa­ci­jom ni­ti pri­sta­li da slu­že oku­pa­to­ru. Oni naj­u­por­ni­ji i naj­ne­po­kor­ni­ji su iz ove tam­ni­ce iz­vo­đe­ni i stri­je­lja­ni na gu­bi­li­šti­ma u Ce­ti­nju i oko Ce­ti­nja.
Po­seb­no se pam­ti slu­čaj mla­dog sko­jev­ca i par­ti­zan­skog oba­vje­štaj­ca iz nje­mač­ke oku­pa­ci­o­ne upra­ve na Ce­ti­nju, dva­de­se­tjed­no­go­di­šnjeg Goj­ka Kru­ške, ko­jeg su Njem­ci, kad je ot­kri­ven, osu­di­li na smrt vje­ša­njem – i nje­ga i nje­go­vog dru­ga i sa­rad­ni­ka, Al­ban­ca Mu­su Bu­ta Ho­dži­ća. Obje­še­ni su 13. ja­nu­a­ra 1944. go­di­ne i osta­vlje­ni da tri da­na vi­se o gra­na­ma sta­rog bri­je­sta na Bal­ši­ća pa­za­ru (za­ni­mlji­vo je da je tač­no 40 go­di­na ka­sni­je, 13. ja­nu­a­ra 1984, sni­jeg slo­mio taj bri­jest, ali su spo­me­ni­ci Kru­ški i Ho­dži­ću, po­dig­ni­ti is­pod nje­ga, osta­li ne­tak­nu­ti).
Za­tvor je opu­stio i pre­stao da ra­di 1966. go­di­ne i o nje­mu od ta­da ni­ko ne vo­di ra­ču­na, iako bi bi­lo nor­mal­no da se kon­zer­vi­ra i sa­ču­va zbog uspo­me­na na ve­li­ko­mu­če­ni­ke ko­ji su osje­ti­li nje­go­ve ću­di i kao ve­li­ka opo­me­na po­ko­lje­nji­ma...


Bog­dan Me­me­do­vić

Bog­dan Me­me­do­vić je bio ple­men­ski ka­pe­tan i okru­žni su­di­ja u Ko­la­ši­nu, Mo­ra­či i Rov­ci­ma. Kad je jed­na mla­da dje­voj­ka iz tih kra­je­va za­trud­nje­la i kad se po­če­lo go­vor­ka­ti da je to „zlo­dje­lo” ka­pe­ta­na Me­me­do­vi­ća, da je on za­veo i pre­va­rio dje­voj­ku, on je po­ku­šao da gri­jeh sva­li na ta­da­šnjeg ar­hi­man­dri­ta Mo­rač­kog ma­na­sti­ra Mi­ha­i­la Do­ži­ća Me­de­ni­cu. Do­znao za to ta­da­šnji mi­tro­po­lit cr­no­gor­ski Mi­tro­fan Ban i po­ža­lio se knja­zu Ni­ko­li Pe­tro­vi­ću. Ovaj od­mah po­zo­ve ka­pe­ta­na „na ra­port” i kad mu je Me­me­do­vić sve pri­znao, knjaz ga upi­tao da li že­li da mu on su­di ili će se sam ka­zni­ti. Ka­pe­tan ga je za­mo­lio da ga pu­sti da raz­mi­sli do ju­tra, pa će mu on­da ka­za­ti. Umje­sto Me­me­do­vi­ća, knja­zu je sju­tra­dan sti­gao glas da se ka­pe­tan u to­ku no­ći ubio u krč­mi Go­lu­bo­vi­ća u ko­joj je bio od­sjeo...


Jad­na ti Pe­tro­pa­vlov­ska tvr­đa­va

U jed­noj gru­pi Ju­go­slo­ve­na ko­ja je se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka po­sje­ti­la Pe­tro­pa­vlov­sku tvr­đa­vu u Le­njin­gra­du, od­no­sno Sankt Pe­ter­bur­gu, gla­so­vi­tu tam­ni­cu za po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke na ostr­vu u ri­je­ci Ne­vi, u ko­joj su, po­red osta­lih, ča­mi­li i Gor­ki, Do­sto­jev­ski, Ba­ku­njin, Čer­ni­šev­ski, čak i Jo­sip Broz Ti­to, bio je i pro­fe­sor Goj­ko Mi­ro­vić iz Go­lu­bo­va­ca kod Pod­go­ri­ce, je­dan od go­lo­o­toč­kih mu­če­ni­ka, ko­ji je pre­ži­vio gol­go­tu tam­no­va­nja u Bog­da­no­vom kra­ju. Kad smo ga upi­ta­li za ko­men­tar, šta mi­sli o Pe­tro­pa­vlov­skoj tvr­đa­vi, on je sa­mo od­mah­nuo ru­kom:
– Ovo za­tvor?! Ovo je ho­tel naj­vi­še ka­te­go­ri­je na­spram Bog­da­no­vog kra­ja na Ce­ti­nju.